Idem
Idem... zamnom se vuku milion senki koje me se boje, pa sve stenju od prezira i nemoci da me dotaknu ,da me uguse.Ne obazirem se i ne osvrcem iza,jer i ja osecam ogroman strah al' nedam da vide moj uzas na licu od njih.
Idem,sto dalje od onog izvora sa kog sam ispijala poslednju zedj mojih zelja,mojih nada,verujuci da sam pila ljubav a ono ispijala sopstvenu krv iz koje su cvetale najtuznije suze i tuga,radjajuci novu bol.
Idem ,i za sobom ostavljam krvave tragove iz kojih nicu velike neprohdne sume koje zavaravaju ceznju i onaj vrisak ranjenog srca koji bih natrag da se vrate.Zaboravljam na sopstveni vapaj,da mi se ne oduzme,da me ne odgurnu jer nisam razumela zasto se iz nehaja, iz dosade slamaju srca koja neumeju drugacije nego da se rasire,da bez straha puste da se u njih usele i oni koji neznaju da se zadrze.
Idem tamo gde mogu da svucem ostatke sopstvenog jada,previjem meleme na one rane koje jos uvek cure od proslog puta iz njih izvucem belu pticu koja ce poleteti pod oblake noseci pozdrav onom ko pozeli moju bol.Otici cu na humku umrle ljubavi kako bi iz nje iscupala poslednji oprostaj za onu koja ce tek da se rodi.