uz zvuke tisine...

 Ostavih mnoga jutra

Koja se radjase samo za mene

I mnogo dana,koja zabelezih

u jednom nevidljivom kalendaru

Gde sam mnogo puta

zaokruzila,precrtala i nezno upakovala;

nadanja,

radovanja,

verovanja,

iscekivanja,

zaljubljivanja,

otudjivanja,

sastanaka,

rastanaka,

I tako dodjoh u popodnevlje

gde nevidljive skazaljke pokazuju;

da vreme nestaje u nepovrat!

Zastadoh na raskrsnici bez putokaza

samo poneka senka zaleluja,napred _nazad,

kao da me zove da nju pratim.

Mozda je to moje prividjnje,

Il' zelim da verujem?

Jos  nije umrla nada,jos uvek zivi vera!

Mozda je tamo izvor,na kom cu zednu dusu da razgalim.

Mozda je tamo proplanak,s'kog cu ugledati dolinu smiraja?!

Kud' sad da podjem?

Koga da pratim? Vreme me opominje; ne mogu nazad,i nikad vise da se vratim.