uz zvuke tisine...

Noc sa "mojim" ljubavnicima

 Duga i blesava noc...Ne zalim !

 Tek sto skopih oci Prever mi dotakne slepocnice.

 Sa sesira mu se kisa slivala meni na lice.

 Vikao je..."Seti se, Barbara"!

 " Svu noc je padala kisa nad Brestom".

  Odkuda Zak kod mene? On je blesav Paris je daleko od Bresta?

" Molim te Zak, pusti me da sanjam nesto lepse...pogresio si adresu".

" Izvini, lepo je sto si dosao meni,al' te tvoje "buljave" oci mene plase.Vidi,kako ti stomak ispao.Pa nebih ja sa tobom da mi citav Paris poklonis,i milion pesama napises"!

 _ Idi, vracaj se Barbari!

 Tek  se oslobodih Prevera, zatvorim oci i hocu da sanjam o njemu...cujem , tiho saputanje :

 Molim te...Luise,sta hoces od mene?!

 Prestani da me mucis sa tom Elzom, vec spusti se na kolena i pridji...pridji mi malo blize,da osetim tvoje nezne usne,da poljubim to tvoje pametno celo,da ti pokazem da sam ja istinita u vremenu koje ti dozivas pre nego sto se radja Sunce.Ne budi tako blesav.Znas da je ona daleko od tebe a ja tako blizu.Hajde' posegni za mojim bedrima,poljubi uzavrelo celo.Strasno te zelim...poklonicu ti casu nektara...evo, nudim ti i dva zrna grozdja...Isisaj sokove iz njih.Ovo je drugo vreme i ta musava Elza je zaista prosta, kada je mogla da te pusti da toliko ceznes.A,mozda i nije? O, zasigurno je neka djavolica.Ma,briga me za tebe!

 Idiii...ja cekam proroka!

 On ce da zna.Kad mu bez reci stavim prst na usta...da skiznem pored njega i da se nezno upijem u njegove grudi...

I vidm, sve slike koje se nizu...Usne mi bride, vazduh u sobi pun naboja...Strast  obitava,u dnu stomaka, roj leptira u nerazmunom naletu polete pa tek za trenutak se umire i vriste moji damari kao poludele ptice...Uzano mi je vruce,skidam sa sebe sve,i da mogu i kozu sa sebe...samo  sto pre  da stignem na usce gde cu svom silinom da prihvatim svog spasioca,svog dzelata da me oslobodi ili presece ove nabujale zelje...

 Padam duboko u san...Oroseno telo me mami na ljljasku prepeletenu od ceznje i njega!

 Moj pravi muskarac kojeg vidim...Osecam mu telo,ruke,usne...bez ijedne reci! I, kroz san ga zovem,da se ne udalji jer se bojim ostati sama..

Odjednom osecam da me neko steze,vuce ka nekom mostu.

Sve mi je tako strano, cudnovato,kao da sam vratila vreme.Kuce, ova reka .Odela sasvim drugacije.Svi su pod sesirima.Zene se vrte u dugim naboranim haljinama zakopcaNe do grla u rukama nose ambrele,neka od njih se kikoce a grudi joj ispadaju iz korseta.Tek ponekad joj ugledam lice iza sarene cipkaste lepze, i vidim joj oci uzavrele od strasti.

"Ma,ko si ti" ?- pitam tog izgubljenog coveka sto zurno  me vuce ka mostu Mirabo!

 - I opet cujem  podrhatvanje njegovog glasa" ,kao da je mesecar, me steze na svoje grudi i peva mi tu nad uhom sav uzavrel od strasti: "O, moja Lu, znas kako mi nedostaju tvoja pisma"

    Pisi , pisi mi moja mala Lu......

 Sta ?!

 Ja tebi ne mogu da pisem,nemam snage za to.

Sve sto  zelim ovog trena je da se u sebe vratim,da zaboravim sta je pesma,sta je poeta.

Hocu i silno zelim stavrnost.  Zelim  coveka koji zna da me u srce  stavi  bez pisanih reci.da zatvori sve knjige i sva pisma...ja mu dajem svoje srce  da napise najlepsi stih koji cu mu vratiti kad zauvek od njega odem u  onaj drugi svet!

Pesnici, lazni ljubavnici...ja sam samo zena!