Jednog dana
___ Kada sam te napustila, imala sam tek nepunih 20 god,i nisam osecala nikakvo zaljenje.U meni se radjale nove nade ,potrhanjivane novim zeljama .Najveca radost se sirila na misao da sam napokon pobegla od siromastva i tih "komunistikih guzonja" ,koji su delili 'pravdu' nad radnickoj klasi,i seljacima_, naravno u koristi njih.
Moja odluka da napustim svoj rodni karj, pao je, posle "careve sahrane" i nakon jednog mladalackog zanosa.Tada sam sa ubedjenjem odlazila na radne akcije da bi dokazala sebi,i svim tim "velikanima" da cu odrzati pionirsku rec,da cu biti "primerni omladinac" i da cu graditi i cuvati svoju zemlju kao zenicu oka svog". Tada sam podrzavala svim svojim srcem "brastvo i jedinstvo", radeci udarnicki , pevajuci pesme uz logorske vatre.Odlazila u druge brigade da se prosiruje "brastvo"_ koje ni jednom nisam osetila ni u jednoj od njih, vec neki cudan prezir i podsmeh.
Nisu mi smetali zuljevi,koji su se nizali jedni na drugi, niti sam osetila bolove i umor od silnog rada, oguljena kolena ,ali me je zabolela puka istina,kada sam osetila mrznju i bes tih nekih "pobratima",koji su na svakom okupu pevali provokativne pesme i vredjali i kao kroz salu su nam namestali razne podvale i bojkotovali na surov nacin nas rad.
Tad jos nisam u potpunosti verovala i pripisivala sam to svojoj nezrelosti i buntovnickoj mladosti,ali u dubini srca sam i dalje osecala da se neki snovi lagano ruse, da su me prevarili.
Iako sam radila za dvoje i bila prva na trasi , ipak udarnicku znacku su dobijali oni koji su bili bliski komitetu, kojima je tata bio "glava" i one devojke koje su furale sa komandantima,.
Kap gorcine se izli, kada me prevarise posle obecanja da ,ako se pokazem kao primerni omladinac,dobijem radno mesto,cim se vratim...tada sam ima verovala i izgarala od zelje da sto pre pocnem da radim , da zaradjujem svoj hleb i pomognem svojima da se kolko tolko iscupaju iz siromastva. Ako, ne znate, kako je ptici koja u nebo leti,ja znam.Ostila sam se i lepse od slobodne ptice.
Cim se vratila , odmah sam predala molbu,cvrsto uverena da je moje radno mesto.Nema nikakvog razloga da ne dobijem,jer sam ispunila sve ono sto su trazili od mene.
Izgarala sam u mastanju...kako ce se moj zivot promenuti...Da cu imati i ja prilike da odem u bioskop,neku ekskurziju,vidim more,da ce me napokon siromstvo napustiti i da necu slusati svadje zbog nemastine,jer, uvek cu priskociti i pomoci...Ubedjivala sam sve! Da cu napoko doziveti tu jednakos T!
Zasto da ne? Pa, tu zemlju su radnicke i seljacke ruke gradili i popravljali. I, deca, radnika i seljaka su najpristarasnije ziveli u ubedjenjima da zivimo u zemlji brastva i jedinstva ,da smo svi jednaki..Da,smo svi vakcinisani istim serumima,da je moja mlada krv na litre otisla u "bratsko telo" i ozivela ga.Jer ja sam dete palih dedova za tu socijalisticku demokratiju...Ma, niko i nista,nije uspeo da slomije moj let i moje nade:
Otisla sam na razgovor za zaposlenje sva srecna ! O, po prvi put sam imala "sansu" da udjem i vidim raskosnu kancelariju "boga" koji se uvalio u nju sa gronikom do pola grudi sa zapaljenjim tompusom,kao da sam stajala licno pred "carem".Al' me nije zbunio niti pokolebao.Udjoh nasmejana.Zna on,(dobio je od onih od gore) da pred njim stoji veliki radnik, primeran omladinac, koji ce dati sve od sebe,da se zemlja gradi, siri,da svakom pojedinacno bude dobro i isto! I, njemu je valjda cast,sto stojim pred njim.
Ponudio mi je da sednem, odmeravajuci me od glave do pete, kao da sam pod redgenom,al' ne pokolebah se...tako mora, njegova duznost da bude strog,oprezan,al' pravican...Njegov pogled se nesto duze zadraza na mojim grudima,a ja ,kao da mi se neki veo stida nanese na lice i neka nelagodnost ,al' nisam popustila.U sebi sam mislia :"_pa, on je stariji od mog oca"?..."_samo mi se pricinilo"?!On se zagleda u neki papir sa strogim i otezanim glasom,pocne da mi razlaze ,da na moju zalost nisam primljena.Da su morali da prime moju skolsku drugaricu koja je u goroj situaciji od mene i da su oni duzni po upravnom statutu prime prioretetno najugrozenije slucajeve.Kad cuh ime te drugarice,koju sam odlicno poznavala i kdo koje sam odlazila na slave i rodjendane,ja zanemeh...Njeni su bogatiji od pola sela i da se ona nikad nije potrudila ni u skoli a ni kao omladinka,al' zato je tata imao ,stotinak krava,konje,traktore i drzao pola zelene pijace.
Zanemeh a u mojoj glavi su pucali moji snovi,rabijali se moji ideali.
Vide on sve to ! I, onako kao gorila ustade i pridje do mene,sa nekim podmuklim i odvratnim smeskom _ rece mi: _"Uredu...pokusacu nesto da sredim,ali ako ti budes pristala da dodjes u onaj hotel gore na vrhu planine".Steta bi bilo da ne iskoristis ponudjenju priliku a ja je ne pruzam svakome. Ti si slatka devojcica,al' moraces i ti da das nesto od sebe"
_"Jesmo li se dogovorili"?
Njegov glas me je sibao,ponizavao,kidao,ukrao mi je deciji spokoj,moju cednu dusicu,koja je zivela u svetu,gde se postuju i respektuju stariji,da se ljubav desava kao u romanima..Moj se deciji zivot pretvara u kosmar;da me razapinju na sve cetiri strane sveta.
Ni dan danas ne znam odakle sam skupila snagu i sa ponosom odvazno ustala,unela mu se u lice sa najvecim prezirom mu rekla!
_ "To sto ste mi sada rekli i sto ste mi ponudili,nadam se da ce neka svinja kao sto ste Vi,ponuditi vasoj kcerci"!
_ "Dokle god ste vi ovde,moja noga nece krociti u ovo preduzece...stoko matra"!
_"Al' pazite ! Jednoga dana i vama ce doci crni petak i svom vasem pokoljenju"!
_"Djubre matoroooo _ gade debeli"!!!
Zalupila sam vrata ,a bes i razocarenje su mi pekli oci i dusu,al' nisam plakala.U meni se,jos veca zelja probudila za begom i napustanjem svega toga.
Vratih se kuci i spakovah nekoliko stvarcica i zaputih se kod tetke u Novi_Sad...Ona je uvek govorila da sam joj ja namilija i da ce njen "Perica"_tako me iz mislosti zvala_ pomoci kad ostari i da cu se brinuti o njoj.Do tada nikad nisam bila kod nje,i verovala sam da zivi u izobilju i da sama pomisao da zivi u tom velikom gradu mora da joj je jako lepo.Ona ce hteti da mi pomogne da nastavim skolovanje i da upisem na likovnu akademiju,da mi ostvari jedan san.Sva srecna,i opet puna elana,stigoh u taj veliki grad.
Al'ne zadugo,shvatih da sam opet zivela iznad oblaka i da sam veliki mastar.Tetka,je imala nekog alkosa,i zivela je u nekom strahu.Bojala ga se...Pocela je sa svojom pricom.Kako jedino u mene polaze sve svoje nade i jedino u meni vidi spas?!
Nisam je tad razumela,jer kako da ja njoj pomognem? Ubrzo sam shvatila i ja! Njeni planovi su skrojeni do tancine,samo da ja kazem dâ, i sve se sredjuje.Upozna me ,sa nekim njenim kolegom koji je tada bio 17god,stariji od mene,i koji me je strasno podsecao na Irca , sa onom njegov ridjom kosom,i sav je nekako bio ridj? Cova se zalepio za mene,pa obecava mi kule i gradove i stalno ponavljao kako on zelim da moja teta zivi sa nama.
_ Mislim i pricam sama sa sobom :_"Meni se uvek nudi nesto sto ja necu,ne zelim i ne mogu"?! Sutra dan,u sam cik zore,kazem tetki da se vracm kuci i da mi nije mesto kod nje.Ona me tuzno pogleda i kaze mi..."_ako te put negde odvede,setti se mene".Dade mi novca za jednu kartu pa bilo gde da idem,ali samo u jednom smeru,i da joj vratim ,kad budem mogla...zahvalim joj se,i opet ranac i kuci!
Danima sam razmisljala ,kuda i gde da idem?
Jednog dana,dodje komsinica sa majkom do nas.Ona je vec dugo godina preko grane.Nisam je dobro poznavala jer sam bila mala kada je ona otisla..Neke daljne rodjake po majcinoj liniji,ali ne tako bliske.Dok su nase mame pricale o poslovima ona mi pridje i pocne da me ispituje,da me upoznaje kao i ja nju...Predlozi mi da dodjem kod nje barem na nekoliko meseci i da vidim malo sveta?Ali da ne ocekujem previse ,jer nije ni tamo lepo,kako svi misle?!
Nisam planirala da napustim zemlju.Nisam bila spremna da ostavim svoje i odem daleko i u nepoznazto.Zelja da pomognem roditeljima,sestri,bratu,sebi me je pokrenula i ja pristanem.
Majka je plakala,bunila se...Govorila mi je da se vise nikad necu vratiti,da cu da zaboravim na sve,da cu da zaboravim krsnu slavu,svoje obicaje...
Obecala sam ,da cu se vratiti posle tri meseca...Trazila sam joj da mi da nesto hrane za put.Nije imala bogzna sta i zrtvovala je jedno malo pilence(koje me i dandanas prati) i parce hleba.
Ranim jutrom majka me ispratila na autobusku stanicu.Kako smo kasnile,imadoh toliko vremena da je ovlaz poljubim i uskocila sam u bus,koji je vec kretao.Nisam se okrenula da vidim majku,ali sam cula njen zov, neno plakanje i neke ljude koji su vikali soferu da stane.Njena ruka je ostala zaglavljena izmedju vrata a autobus je vukao po kaldrmi.
Njene reci odzvanjaju i danas u mojoj glavi i u srcu!
_"Sineee; ljubi te majka, ne zaboravi nas...Vrati se kuci,imacemo mi sve"!
Otisla sam u "bolji svet" za boljim sutra"Al' ne nadjoh taj bolji svet!
Usla sam u prasumu gde zive ljudi koji su gori od onog "dise",koji ne prezaju da smrve i zgaze...da ti otmu...I mnogo puta sam bila u situaciji ,gde su mi ponovo nudili ono sto necu i ne zelim.Hiljadu puta sam bila svedok da pobedjuju samo jaki,bezosecajni,oholi.I,tada sam definitivno shvatila da svi mi koji su bili ubedjeni u to "brastvo _jedinstvo i ravnopravnost" su bili u teskoj iluziji.
Davno sam shvatila da ovaj svet kao u prirodi...Borba za opstankom...Gde samo jedini zakon postoji...zakon jaceg !
Nisam odrzala obecanje majci...nisam se vratila!
Al' jednog dana,zasigurno hocu!
Ako ne pre,jednom cu lezati kraj nje !
U mojoj zemji u mom selu u mojoj Srbiji !
02/12,2012, at 14:40
Visit roksana
A šta da ja tu dodam. Veoma teška priča. Izgubljeni ideali nikada se ne vraćaju. Kada svedeš računicu jedino nam snove niko ne može uzeti. Kada prestanemo da sanjamo, onda i umiremo.
Moji su otišli davno. Ja za njima, još kao dete. Prvo sam se ja vratila, majka za mnom. Otac se vratio u kovčegu. Sada smo svi na svojoj zemlji.
Kamo sreće da se nisam vratila. Ali, jedno znam, od sudbine se ne može pobeći. Lora. Naš usud nas prati od rodjenja do smrti i tako nam je, kako nam je.
Još samo snovi ostaju. Ljubim te i grlim, jako!
02/12,2012, at 15:02
Visit lora1
...O, Roksi,znam da je moja prica nista prema onima koji su presli ovo zlo pre nekih godina, i dan danas ima (mozda u ovom trenutku)neko dete koje glodje svoje prste.
Mene ponekad samo zaziga,samoljublje i oholost..Zaborave ili nemaju moc da shvate tu drugu stranu zivota...Ja i dalje pomazem svakom koliko mogu i uvek sam spremna da dam blagu rec onom kome je potrebna,ali s'godinama sam naucila da budem i oprezna,jer znam da ima i onih koji uspesno pokusavaju da iskoriste nek moje slabosti,al' znam,da sam cistog srca,davaal i primala!
Jos uvek imam svoje snove,i zivim za njih!
Grlim i ja tebe nezno!
02/12,2012, at 15:31
Visit Roksana
Da, kada si "tamo" patiš i žališ za svojim domom. Kada si ovde... Eh!
Čuvaj se Lora zlih ljudi. Takvih je uvek bilo i biće. Osećam njihovu "žedj" sve više i više. Ponekad nije dovoljno biti oprezan, jer takvih je sve više.
02/12,2012, at 15:39
Visit lora1
Znam, znam...svasta sam prezivela...al' znam i tonkako je tamo.Uverih se letos...Al' malo je onih koji su me ugrizli da me jako zaboli.Najvise zaboli kada te tvoji psi grizu...Cuvam se,i borim se sa zverima!
02/12,2012, at 16:01
Visit roksana
E, to si jako lepo rekla. Najviše boli ujed sopstvenog psa. Iskusila sam to i znam. Ali, naučila sam lekciju. Sada i kada me ugrize, ne boli tako jako. Strpljivo čekam da im se vrati. :)))
Znaš kako se kaže: dobro čini i dobru se nadaj. Time se i ti i ja rukovodimo. Pa šta nam bude.
02/12,2012, at 16:59
Visit luna71
Uh, Lora...lepo si ovo ispricala, a sve je tako tesko i istinito...znam...
ja nikada nisam mogla da odem...ali mislim da nisam nista propustila...svet je grozno mesto, ma gde ziveli...
i da, zivot je vecita borba...
pozzz
02/12,2012, at 17:14
Visit lora1
Luna...nisam od onih kojima je sve lose,niti da sad ja odvracam nekog ko zeli da ide nekuda.Al' kako znam i jednu i drugu stranu,ja licno pisem o onome sto sam dozivela...Ima ljudi kojima je lepse u nekoj stranoj zemlji,ili ovoj nasoj deci koja su rodjena u njima,ali zalosno je da tu decu vidis,kako pricaju sa akcentom nas jezik,al' kada cuju neku nasu pesmu,oni podivlje.Da li su to geni,ili vec sta,ali u svakoj zemljui gde zive nasi ista slika ista omladina,a prodjoh svet.
Stim,sto sad znam da se uvek odkako posoji svet,desavalo to raseljenje i da se narod pomerao sa jednog kontinenta na drugi,silazilo sa planina u podnozja...sve je to nekad bivalo,ali kada smo mi licno svedoci toga istog nama pada jako tesko i neprihvatajuce.
Ja sam bila avangardista,i za bolje...al' kako sam starija,sve me vise vuce ona zemlja,na kojoj sam pravila prve korake; a opet, osecam dosta otudjenost od nje..
pozdrav
02/12,2012, at 17:37
Visit nesudjena
Sta da ti kazem, nikada nisam odlazila, ostala sam ali radim od svoje 17 god. Samo trecina tih mucnih godina mi je upisana u radnu knjizicu. Radila sam za male pare, kada se sete da mi ih daju. Spopadale su me matore, napaljene gazde, proganjale ljubomorne zene koje ne podnose mladost. Ja sam dete jednog drugacijeg sistema, onih "veselih 90-ih", kada je svaka fukara sa pokvarenim mozgom i zlom dusom dolazila do para, a posten svet grcao pod nemastinom. Nikada nisam imala ideale, vreme mi nije dozvoljavalo. Samo sam zelela i zelim da radim, da me plate posteno koliko sam radila, i da me tretiraju kao coveka a ne kao roba. Pozdravljam te Lora. Hvala sto si podelila ovu pricu sa nama.
02/12,2012, at 17:37
Visit mssams
Strasno vreme je doslo. Nit' otici, nit' ostati. Cesto pozelim da odem, misleci da ce mi zivot biti bolji. Ogorcena sam, jer dajem poslednje pare na skolovanje da bih na kraju radila u nekoj hladnjaci ili lepeci deklaracije. A imam i znanje i umece, i talenat i volju! Ne vredi. Ogorcena sam na na situaciju, i na ljude, jos kako! Ima onih kojima je lepo preko, uspeli su da dovedu i porodicu, imali su malo pameti, malo srece, truda i upornosti. A opet neki imaju sve to, a sreca ih ne nadje. I sve ode u propast.
Zelim ti svu srecu. Nadajmo se da ce biti bolje.
02/12,2012, at 17:44
Visit merkur
Draga moja, od kad znam za sebe pakujem i raspakujem kofer. Cim sam napunila 18 god. podigla sam onu kasicu-prasicu, sto sto smo dobijali nekad u prvom razredu i od tih para kupila kofer i sredila pasos. Nisam nikad otisla...nisam imala dovoljno snage i valjda je tako sudjeno. Knedla u grlu stoji stalno i muka mi je od svega, al' shvatam sebe ne menjas, ma gde da odem. Ponecu svoje korenje i tu tesku nostalgiju za ovim komadicem sveta. I, sta da ti kazem? Razocarenje sledi sta god da izaberes.
02/12,2012, at 17:49
Visit lora1
Nesudjena,i te kako znam sta mi kazes.Al' verujmi da i dan danas i ovde napadaju oni koji veruju da sa novcem mogu kupiti sve...Nigde nije dobro.Bilo gde da se nadjes borba stoji sa tim zlim vukovima.Jedino,sto ovde ima neki kakav_takav zakon,pa ako imas para,strpljenja nekog ko ce ti pomoci,mozes da izvuces neku otstetu i da ti je osiguran neki minimalac,dok se ne snadjes.Znam,da je tesko tamo i ja vam se divim kako izlazite na kraj sa tom gamadi.Al'znam takodje da nas narod jos uvek nije svestan sta znaci pravi kapitalizam.Znam ja to dobro!
02/12,2012, at 17:55
Visit lora1
mssams @ Mlada si..i zao mi je sto slusam tu ogorcenost.Ja imam ovde devojku koja je zavrsila fakultet i pet godina specijalizacije,al' radi u Mec_u,nema se posla...ako nemas nekog da te pogura,tapkas u mesto.Sto veci grad,manje radnog mesta,a ovde se slilo pola sveta.Ne znas koga da se cuvas? Bojim se,da jednog dana da me nece naterati da klecim na onim cilimcicu i zavijam na ALaha...eh, slobodne li Srbije i naseg naroda!
02/12,2012, at 17:58
Visit lora1
Draga moja Paneto, ko zna?Mozda je neka visa sila,ali da mi je sad ova pamet onda bila, ja bi zasigurno drugacije uradila,al' mladost i bas nemastina me je naterala da guram glavom kroz zid..Sve i da hocu, nemogu da popravim...Kazu:"sto kolevka zaljulja to motika zakopa",sve se vise bojim da je to tako?